Већ дуже време желим да на једном месту скупим што више информација о проблемима у нашој економији и разлозима зашто наши политичари толико фанатично избегавају да се на прави начин суоче са њима. Мени је јасно да су резови, који би они требало да направе како би отпочели да решавају те проблеме, веома тешки, али се надам да би већина људи ипак могла да схвати неопходност тих тешких одлука када би им се јасно предочили разлози. Наравно, ти разлози морају бити изнети на један разумљив и јасан начин и зато сам хтео да овде пробам да изнесем један такав осврт на проблем пензија у Србији.
Сам проблем пензија је један од највећих који имамо у нашој економији, и тиче се свих нас – и пензионера и запослених, и младих и старих. Разлог превасходно лежи у томе што је цена тренутног пензионог система огромна и, што ћу покушати да покажем у овом тексту, гуши економски развој Србије и угрожава опстанак наше привреде. Пошто је тема пензија врло обимна, унапред се извињавам уколико овај текст буде дужи него што би требало и што је пристојно за овакву форму.
Прво мислим да је потребно суочити неколико најувреженијих предрасуда о пензијама са реалношћу.
Високи доприноси
Тврдња: Доприноси који послодавци у Србији плаћају су високи и то кочи развој наше привреде
Реалност: Укупни доприноси на плате у Србији се крећу око 65%, а то је сасвим у рангу са регионом, док је у неким блиским земљама (попут Словачке) тај проценат око 80%. Проблем је у томе што новац који се путем доприноса слије у пензиони фонд није ни близу довољан да се исплате пензије. О овоме ће бити више речи касније.
Потрошен новац из пензионог фонда је узрок проблема
Тврдња: Проблем са пензијама је настао јер су у 90-им (хиперинфлација, ратови) и неодговорним понашањем политичара „поједени“ доприноси људи који сада треба да се пензионишу
Реалност: Док је заиста чињеница да је почетни новац прикупљан за пензиони фонд (док је број пензионера био много мањи него број запослених који су уплаћивали новац у фонд) инвестиран у све и свја, од бањских хотела до Сава центра, то се никако не може назвати нашом посебношћу. Не знам да ли је тако било планирано од почетка, али овакав ситем рада нашег ПИО фонда који као проточни бојлер који прикупи паре од запослених и распореди пензинерима није нимало наш изум.
Напротив, тај систем (који се зове „pay as you go“ – „плаћај како идеш“)широко је распрострањен у Европи, док САД, Јапан и, ако се не варам, Велика Британија (наравно, и неке друге земље) имају систем у ком су пензиони фондови прави фондови који инвестирају свој новац и увећавају га. Европски систем има својих предности – између осталих, много је агилнији према економским кризама и лакше их превазилази јер стално добија „свеж“ новац од доприноса (садашње кризе, ниске камате и инфлација су „појели“ добар део пензионих фондова САД-а и Велике Британије, тако да су њихови пензионери значајно осиромашили). Такође, у самом почетку оваквог пензионог система (докле је број пензионера много мањи од броја запослених који га издржава), држава добије огромну количину пара које може произвољно да инвестира (и отуд све оне горе набројене инвестиције).
Али, са друге стране, овакав „pay as you go“ систем је врло осетљив на погоршану демографску структуру (тј. старење становништва и све мање рађање које доводи до тога да све мањи број младих људи треба да изджавају све већи број старијих) и тај проблем тренутно погађа целу континенталну Европу, што, између осталог, доводи и до сталног подизања старосне границе за пензије. Нас, осим тога, умногоме погађа и веома низак број запослених.
Пензије у Србији су веома ниске
Tврдња: Пензије у Србији су неподношљиво ниске – како је могуће преживети са просечном старосном пензијом од око 25 хиљада динара?
Реалност: У Србији су пензије ниске, то није предрасуда. Али, исто важи и за плате, које су такође ниске (мислим да је још теже породици да преживи са просечном платом од 34.000 динара). Пошто смо као друштво сиромашни и око тога се сви слажемо, не можемо само констатовати да су пензије ниске и да морамо по сваку цену да их дижемо (исто то бисмо могли да кажемо и за плате), већ једино има смисла да поредимо ниво пензија и ниво плата - у крајњој линији, људи који су запослени преко доприноса на своје плате финансирају пензионере.
Другим речима, треба гледати колико износи просечна пензија у односу на просечну плату (наша држава је донела закон по ком је тајлимит тебало да износи 70%, па их је штура реалност натерала да ту црту смање на садашњих 60%). Када се ти подаци упореде са земљама у региону, и са Немачком, добија се занимљива табела. Да би ствари биле јасније, у табелу је додат и број запослених који „дође“ на једног пензионера:
земља | Србија[1] | Хрватска[2] | Бугарска | Румунија[3] | Немачка |
просчена пензија у односу на просечну плату | 62,9% | 40,6% | око 30%[4] | 49,6% | 42-46%[5] |
број запослених на једног пензионера | 1,35 | 1,25 | 1,47[6] | 1,63 | 1,88[7] |
(нису сви подаци из 2010, али то ни мало не мења суштину слике).
Наведене земље су добра илустрација кретања односа просечне плате и пензије који је дугорочно одржив. Свакако, постоје и земље које имају однос ближи нашем, али онда сигурно имају много више запослених који издржава једног пензионера. Иначе, треба знати да је просечна плата у Румунији и Бугарској близу просечне плате у Србији, и да је заиста фрапантно да просечни пензионер у Бугарској, чланици ЕУ, прими свега око 100 евра месечно.
Ова последња табела јасно и болно илуструје потпуну неодрживост тренутног пензионог система код нас. Пензије износе процентуално висок део просечне зараде, а са друге стране имамо врло низак број запослених по пензионеру (Хрватска има још нижи однос, али је зато тамо просечна пензија за трећину мања у процентима од србијанске; разлика је још драстичнија кад се уместо просечне гледа пуна старосна пензије, али у то не бих сада улазио). И, уопште, зашто смо баш ми увели произвољност да просечна пензија (у коју улазе и доста ниже инвалидске и породичне шензије) мора бити на чак 60% просечне плате, што је два пута више него у Бугарској? (Да не говоримо о предизборном обећању ПУПС-а о читавих 70%?!)
Стога, ако је просечан ниво пензија код нас релативно висок, и ако су доприноси на плате релативно ниски уз низак ниво запослености и мали број запослених по пензионеру, питање које се намеће јесте следеће:
Како и од чега се исплаћују пензије у Србији?
У одговору на ово питање лежи најдиректнији показатељ зашто је наш систем пензија неодржив и зашто га морамо драстично и хитно мењати. Наиме, годишње је за исплату пензија у Србији потребно око 400 милијарди динара, а кроз доприносе се прикупи свега половина тог новца. Другу половину од око 200 милијарди обезбеђује држава Србија директно из свог буџета. Колико је то огроман износ, постаје јасније кад се зна да укупан буџет Републике Србије износи око 750 милијарди динара – преко четвртине целог буџета у који су укључене плате админситрације, просвете, здравства, полиције, војске... све инвестиције и субвенције – преко четвртина свега тога се троши на одржавање оваквог система пензија.
Држава је прво извлачила тај новац из привреде, а када је привреда остала без пара због кризе, онда је почела агресивно да се задужује где стигне (чак и уз ултра неповољне кредите код комерцијалних банака чија је камата врло блиска оној за стамбени кредит), али се на тај начин овај проблем никако неће решити. Напротив, временом ће постајати све гори, јер све више старимо као друштво. И тим кредитима само продужујемо живот систему који је неодржив и који никад више неће бити одржив на тај начин, а цену тога ћемо плаћати у будућности (и плаћамо је већ сада, кроз привреду у којој сваке године ради све мање и мање људи, јер је остала без потребне инфраструктуре, исисаног новца и инвестиција).
А само десетак процената од тих 400 милијарди колико се годишње потроши на пензије, било би довољно да се доврше неки од никад завршених инфраструктурних пројеката, или да се субвенционишу најперспективније гране пољопривреде, или барем да не морамо да увозимо млеко као пољопривредна држава... А тако покретање привреде ће нужно на средњи рок повећати и запосленост, а на дужи, можда, и пензије (мада је питање да ли ће то бити изводљиво јер нас чека само даље погошрање демографске структуре становништва).
Али наша држава наставља да тако „купује социјални мир“ и „баца“ новац у потрошњу, не мењајући ништа иако је свима очигледно да се промене морају направити. Но, с обзиром на непопуларност мера које нас чекају и на чињеницу да ни не покушавају да објасне народу болне резове који ће се десити хтели ми то или не, верујем да су политичари из садашње Владе „елегантно“ решили да оставе некој будућој Влади да се тиме бави. У том процесу све више се повећава задуженост државе, а све мање се новца враћа привреди кроз субвенције или инвестијице.
Шта можемо да урадимо?
Да не испадне да само критикујем, изнећу нека своја размишљања о томе како бисмо могли да почнемо да се боримо са проблемом пензионог система. И, одмах бих желео да се оградим – ситуација је врло озбиљна и на дужи рок неодржива, те стога ни нема лаких, добрих или безболних решења. Једноставно, морамо да одаберемо најмање болно решење.
С обзиром да се пензије одавно не исплаћују из реалних доприноса, већ се социјално дотирају из државног буџета, мислим да је сасвим реално да се одустане од тога да је пензија економска категорија (тј. да свако треба да добија пропорционално ономе што је давао док је био запослен), и да се посматра као социјална категорија (тј. да се помиримо са тим да је главни циљ пензионог система да људима омогући какву такву старост, уз много мањи утицај тога колико су новца давали док су радили на крајњи износ пензије). Другим речима, требало би одос минималне пензије (око 11.000 дин) и максималне пензије (око 100.000 дин) који сада износи око 1 : 9, значајно смањити (на пример на 1:3 или 1:4) и то тако што се високе пензије драстично смање, просечне пензије незнатно смање, а најниже повећају. Након тога би све пуне старосне пензије биле у опсегу од, на пример, 15.000 до 45.000, а просечна старосна пензија (редовна пензија после пуног радносг стажа) би требало да се спусти са око 25.000 на око 22.500 (а пропориционално томе и остале). И са тим смањењем били бисмо држава која држи један од највећих односа просечне пензије и плате, али бисмо барем добили неки „простор за дисање“ наше привреде.
Свакако да ово решење није сасвим праведно али је најмање болно са социјалног аспекта – људи који сада имају највеће пензије и који би требало да поднесу највеће смањење, имали су и највеће приходе током живота и стога, вероатно, имају и додатне приходе у старости или барем уштеђевину. Стога ће успети да издрже смањења својих принадлежности, а да им егзистенција не буде угрожена. А тиме бисмо створили простора да повећамо пензије оним пензионерима чији живот јесте угрожен јер примају 10ак хиљада динара месечно.
Ово моје размишљање је само један од предлога. Наравно око тога које је решење најбоље, тј. најмање лоше, можемо и треба да се расправљамо као друштво, али убедљиво најболније решење и најдеструктивније јесте да не мењамо ништа. А, на жалост, видимо како се то „решење“ спроводи већ 10ак година. Остаје нада да ће нека Влада временом схватити да пензије не смеју бити наша „инвестиција“ и да ће скупити храброст да нешто промени.
Наравно, веома ме занима ваше мишљење о овој тематици.
Наравно, веома ме занима ваше мишљење о овој тематици.
[1] www.pio.rs и Републички завод за статистику
[6] Worldbank report “ACCELERATING BULGARIA’S CONVERGENCE: THE CHALLENGE OF RAISING PRODUCTIVITY"
Cek, cek kako ti to mislis da uprosecis penzije? Pa sto se onda neko npr. skolovao i vredno radio ceo svoj zivot, napredovao, trudio se, imao shodno tome dobru platu, i sad dodjes ti i kazes, ne ne, onaj tamo limar ne moze da zivi od svoje penzije, hajde da mu das 5.000 svoje penzije. Pa zasto bi?
ОдговориИзбришиLicno smatram da je spas u privatnim penzionim i osiguravajucim fondovima te drasticnom smanjenju drzavne penzije... Da se lepo rasterete poslodavci obaveze i visokih doprinosa, da se ostavi pojedincu da izabere da li ce da zivi do drzavne penzije, da li ce da stedi, ulaze...
Mislim da je tvoj predlog samo mali zarez u rešavanju problema penzionog fonda. Sveukupna reforma koja će izazvati velike socijalne nemire je NEOPHODNA i treba preseći što pre i što brže po cenu negativnih posledica. Dugoročni pozitivni efekti će na kraju otplatiti rizik socijalnih nemira i nezadovoljstva.
ОдговориИзбриши@Jovana Лепо звучи тај предлог, али како да је изводљив? Ко ће да исплаћује пензије садашњим пензионерима док тај систем не заживи (а требаће 20-30 година). Иначе, ваљда се човек школује да би имао добру каријеру, своју плату, успешан живот, а не због пензије која чека. Уосталом, буди свесна да сада сви ми кроз порезе и допринесе плаћамо високу пензију неком успешном професору од пре 15, 20 година. И ако више нема новца у друштву да се плаћа оволико пензија, логичније ми је и хуманије да се смањи пензија са 70.000 на 45.000 него да се са 12.000 смањи на 9.000. А поента мог текста је да нешто морамо да урадимо (никако не може да остане како је сада).
ОдговориИзбриши@Rocky Баш тако... зато и кажем да је ово један од предлгоа који ми се лини најизводљивијим јер прави уштеде одмах а не доводи до огромних социјалних проблема.
ОдговориИзбришиAli, Stefane, nije ovo socijalizam. I ne ucis samo zbog visih ciljeva. Itekako ucis zato da bi ti sutra bilo bolje i da bi bolje ziveo. Bolji zivot ide uz vise novca. I zasto mislis da penzioneru ne trebaju pare ili moze i zeli s manje para? Nije fer u najmanu ruku da nagradjujes neciji nerad.
ОдговориИзбришиA linija se negde mora podvuci, od nekud se mora krenuti. Mogu se za pocetak stimulisati privatni penzioni fondovi a destimulisati radne ljude da zele drzavne penzije (sto se i cini produzavanjem radnog veka, jer ja ako uplacujem u privatnio fond, pre cu u penziju), moze se reci da ce oni na boljim radnim mestima davati i veci procenat zarade za penzije, a oni s manjm platama manji procenat da daju.
Takodje, moze se promeniti odnos davanja za penzijsko osiguranje (trenutno pola daje poslodavac pola zaposleni), moze se reci da ne mora svako da ima drzavnui penziju... I tako, nije da nema modusa.
Cekam da obradis i zdravstveno osiguranje.
@Јovana Па како ћеш повући црту, кад су наши пензиони фондови социјалистички и солидарни у својој суштини - ми који радимо данас, плаћамо пензију за људе који су данас пензиронери (тај новац се нигде не акумулира, него се само проследи њима, уз додатке из државног буџета), а наше пензије ће плаћати будући запослени.
ОдговориИзбришиСтога, тешко је одредити колики је износ пензије фер, јер се сада кроз фондове скупи свега 50% потребних пара - да ли мислиш да све пензије треба да буду упола мање? Да ли је хумано да умиру пензионери од глади или да побољевају ос ослабљеног имунитета, па да буду по болницама? Не сумњам да то не желимо.
Са друге стране количину новца које дајемо на пензије морамо да смањимо одмах. Просто, није питање да ли треба смањити (то јасно показује наша држава која се страшно брзо задужује), већ како?
А приватни фондови можда јесу дугорочно решење, али никако не решавају огроман проблем сада - за исплату садашњих пензија нама треба 400 млрд динара годишње, а дефицит пензионог фонда је чак 200 млрд. Ако би се смањио прилив у тај фонд (тј. ако би се, како ти предлажеш, део новца усмерио у приванте фондовове), дефицит био био још већи, и оптерећење за угрожену привреду још веће. Пензије које сада исплаћујемо су давно зарађене и не можемо тек тако престати да их плаћамо.
Што се здравственог осигурања тиче, не верујем да ћу у скорије време писати о тој области. Наиме, о томе знам врло малo, а укупан утицај здравственог осигурања на српски буџет и привреду је мнооооого мањи него утицај поензија. Прецизније, годишње се ПИО фонд дотира из буџета са преко 200 милијарди динара, а РЗЗО за свега 600 милиона - то је разлика од преко 300 пута.
ОдговориИзбришиTi kroz oba posta ovde sugerises da oni bogati(ji) teba da finansiraju siromasne(ije). A ja se s tim ne slazem. Ne slazem se da pola moje penzije ode tamo nekom ko nije radio koiiko i ja.
ОдговориИзбришиSto se tice prezivljavanja, i neophodnog minimuma, pa sad da se i tu malo modifikovati / dati subvencije, kao sto vec imaju socijalno ugrozeni na infostan i jos po neke kategorije, na primer/.
Moj predlog je po sistemu "svugde po malo" a tvoj je dosta radikalniji.
elem.. i moje licno misljenje je da smanjenje penzije nekom ko je imao vece doprinose u toku svog radnog veka nije bas posteno. Naravno medju tim ljudima ima gomila neradnika koji su svoju pozicuju zaradili tako sto nisu bili bas vredni i skolovani, vec su bili politicki podobni ili rodjaci koje kakvih.
ОдговориИзбришиMilislm da bi trebalo smanjiti koeficijente i smanjiti penzije na neki normalnan nivo u odnosu na gubitke. Neko mora da istrpi takve mere.
Sadasnji penzioneri su proziveli vecinu svog zivota u blagostanju, tako da bi bilo skoz ok da dozvole madjim narastajima da i oni osete lagodniji zivot.
Resenje tog problema traziti u privatnim penzionim fondovima. Takodje treba preispitati broj "invalidskih" penzionera! Nesto imam utisak da mi imamo bas dosta takvih penzionera. Ne znam kako je u okolini ali....
...i onda u buducnosti dobijes platu odredis koji ces privatni penzioni fond i lepo stedis sa stare dane, da to bas stednja. Pa ako hoces vise da odvojis i da imas vise kasnije, samo izvoli.
Слажем се са Стефаном. Ситуација је тешка и неки резови морају да се направе. Не постоји савршено решење, и мислим да је праведније да пензија сваком пензионеру буде довољна да преживи, него да неки неки пензионери гладују а други да примају стотиме хиљада (као Кркобабић рецимо). Такође, не мислим да пензија треба да буде награда од државе онима који су се школовали и били успешни. Не рађају се сви да једнаким способностима и у једнаким условима и нема потребе да држава у овим, понављам, тешким временима, додатно награђује оне који би се и без те помоћи сами доста добро снашли.
ОдговориИзбриши@Fica Обојица се слажемо да се укупна количина новца који се даје на пензије мора смањити. Слажем се да моје решење није сасвим поштено, али се мени чини најбољим. Не мислим да је фер да се свима пензије смање линеарно за 10% - онај ко прима пензију од 100.000 ће много лакше поднети то смањење него пензионер коме је живот угрожен са пензијом од 10.000 динара. Зато и мислим да је боље да људи са већим пензијама доживе веће смањење.
ОдговориИзбришиПриватни пензиони фондови јесу верованто решење, али тек за генерације које долазе и никако не могу допринети решењу тренутног проблема.
Што се инвалидских пензија тиче - рекао бих да си у праву и да јесте чудно висок проценат код нас. Код нас је њихов проценат око 24,3%, у Хрватској око 22,9% а у Словенији 17,1% (за остале државе нисам успео тако лако да нађем). Али, поставља се питање како би се могле ефикасно преиспитати инвалидске пензије, а све и да то успемо не можемо очекивати неке огромне уштеде, но, наравно, сваки проценат значи. Ипак, то решење никако не би било довољно само по себи.
@Ivana Драго ми је да слично размишљамо :).
Hteo bih da pohvalim ovakav stil teksta, posto sadrzi konkretne statisticke podatke i mogu da konacno imam u glavi jasnu finansijsko/demografsku sliku i o penzijama. Danas se mnogi bave utopijama i demagogijama, pa mi tekstovi bez konkretnih pokazatelja smetaju. Drago mi je sto autor uvidja da je biti kriticar relativno jednostavno i daje predlog nekog resenja.
ОдговориИзбришиRazmisljao sam citajuci komentare o jasnoci Jovaninog stava, da ne treba da bogati finansiraju siromasne, sto ima smisla ali ne znam da li je to igde sprovedeno (u Svedskoj je iznos saobracajne kazne proporcionalan plati).
Cak mi se cini da je upravo ta ideja "pomaganja siromasnim" i utkana u sistem licnih dohodaka.
Potpuno primenjeno i na zdravstvo (RZZO) od moje plate se leci najvise penzionera, dece i trudnica-porodilja, a najmanje ja sam (mogu da prilozim konkretne podatke). To je oduvek bilo tako.
Konkretno je pitanje, da li se moze u jednom trenutku dogoditi da i taj penzioner koji ima 100000 penziju i onaj od 10000, zbog kraha ekonomije, prestanu da uopste dobijaju penziju.
Bilo bi interesantno od uzorka penzionera znati njihov izbor od dve opcije: da do kraja svog zivota dobija 50000 umesto 100000 ili da ocekuje za dve-tri godine krah penzionog sistema..
Opet, bilo bi korisno i znati kako izgleda raspodela penzija (moguce je da najveci udeo imaju penzije do 25000, pa se ovom promenom ne bi dobila usteda vise od par procenata).
@PJ Опет бих волео да нагласим - много је важније да људи схвате да се нешто мора променити са пензијама (тј. да се у просеку морају смањити бар за десетак посто), а начин на који се то ради је секундаран.
ОдговориИзбришиШто се расподеле тиче (има је на сајту ПИО), као илустрација смањења пензија, просечна пензија би се спустила за 10% кад би се:
пензије мање од 13.500 повећале за 10%
пензије од 13.500 до 21.000 остале исте
пензије од 21-28.000 смањиле за 5%
а више пензије од 28.000 постпено све више смањивале, док би се пензије више до 60.000 смањиле за 30%.
У праву је Стефан. Лупате људи.
ОдговориИзбришиПензије ЈЕСУ солидаран систем и најчешће велике плате коју неки људи имају нису последица њихове изузетности него повластица које им је омогућило бивше комунистичко друштво. Ријетко је ту ко зарадио пензије јер је био опасан стручњак. Као што рече Стефан већ су уштекали доста новца, а ако нису, ко их ј...
Такви су углавном имали по неколико станова и данас их по папреним цијема издају. Јер су једноставно то могли имати јер су били у ГАРНИТУРИ!!!
Не можете неког пензионера пустити да се смрзне и умре од глади, само зато да би одржали привилегије неком да иде комотно у продавницу и купује скупу (углавном увозну, што је нова штета за државу) робу. Поготово што је тај човјек, у већини случајева, углавном био неправедно привилегован у државном систему.
Мени је само питање, колико је то много великих пензија и да ли се њиховим смањивањем може надомирити армија оних који имају малу пензију. Чини ми се да не може.
Уколико може, приједлог је добар ;)))
jedno od resenja za ovaj i jos mnogo problema je LUSTRACIJA.
ОдговориИзбришиkad se to dogodi, dogodice se i to da ce neki novi ljudi doci u poziciju da pokrenu nesto u ovoj zemlji i da promene nesto na bolje...a cekajuci to..hmm...mozda ja ipak odem odavde!
@Fica
ОдговориИзбриши(pre)kasno je za lustraciju. Dovoljan je primer prisustvo Tadića na kongresu SPS-a, nešto nezamislivo pre samo 5-6 godina. Najbolje (i najpraktičnije) je da zaboravimo šta je bilo, ako ima krivične odgovornosti da se procesuira, ako nije moguće ustanoviti da se ide dalje. Kroz 30 godina treba da živimo "kao normalan svet". Najbolje da fokusiramo energiju na to a ne na lustraciju koja je kao proces zakasnila 10 godina i danas bi više delovala kao neko osvetoljublje a ne ono što je trebala da bude.